Гласило за национална, духовна и културна питања

Контакт

 

 
 

БАЈКА ЉУБАВИ, БОЛА И ТУГЕ

 Слободан Милидраговић Шоле, БАЈКА ЉУБАВИ, БОЛА И ТУГЕ,
Агенција за издавачку делатностЛЕСТВЕ”, ГБ "Вук Караџић",
Косовска Митровица,
2018.

Иако нисам књижевни критичар, нити теоретичар књижевности, већ професор психологије личности и стваралаштва, а пре свега само једно песничко дете, многи ме пријатељи замоле да понекада изустим понеку реч о ствараоцима. За мене је поезија била и остала музика коју у даху компонује најчешће људска патња.

Од вајкада се у ствараоце, као у енергетски колектор слагала и увлачила снага свих даровитих претходника који су живели пре њих, а можда и свих њихових патњи.Слободан Милидраговић – Шоле у збирци песама „Бајка љубави, бола и туге“ наставља своју стваралачку борбу започету књигом „Косово је и твоје име“. Енергетска природа сваког песника са Косова и Метохије је да говори и пева земљи и мајци, јер су земља и мајка архетипски били и остали једно исто.

 „Памтим ја како се сузе понашају
када крену у неку хајку,
сам тај чин тешко да човек
може верно да опише,
нарочито кад је то везано за Мајку,
и за те светове љубави и бола
који се ту, пред очима сина, сударише“...

 -пева Слободан у песми „Глечери се пред њом топе“ и још:

 „Причала је она мени догодовштине њене,
са њених бесконачних путовања,
и како је грубо било према њој стење,
од кога није доживела ни трунку поштовања“

                  („Водени трио“).

И мајка и Косово су родиле песника Шолета, и мајка и Косово га нигде не напуштају самог, а песник није ништа друго до упијач јаких струја од давнина, односно древни прималац и преносилац.

Он је настављач предкосовског, косовског и можда неког новог покосовског циклуса који ће трајати после нас. Није ли главна нит српске косовске поезије управо Мајка-Косово, кнегиња српска из породице Мрњавчевића, која, иако живи под отоманском окупацијом и у патријархату, иако је жена, одлучује и пресуђује о целом царству? Није ли она та чије су речи биле и остале морални императив целог српског народа од 14.века до данас? И , најзад, није ли мајка Јевросима жива у мајци сваког Србина са Косова и Метохије, а посебно у мајци песника?

Мајка, чије име песник у свим својим песмама пише великим словом, симбол је вечног враћања на почетак  и на неуништиво надање у души детета која живи у одраслом човеку.

 „Животу и делу своје светице ја се клањам,
с њом сам увек на почетку“...

 -каже Слободан у песми „Диван сусрет“.

Почетак је за Србина са Косова пре свега нада, а нада је повратак у детињство и у спасење земље и завичаја.

Песничко писање Слободана Шолета није каријера, нити је оно рад, него је сам живот и пуки опстанак уметника у окупираној земљи коју он не жели да напусти. Слободаново писање су песничко дисање и отпор. Он, као што је мајка Јевросима заветовала, говори право,“ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога.“  

Са  светом око себе, са природом, рекама и цвећем које нико не може да прода некој другој историји, Слободан разговара преко пера, у више од десет хиљада песама  и исто толико бола и туге, живећи на Косову у срцу српске тешке историје.

Међутим, он живи свуда где још живе сећања и класична поезија. Слободанова поезија је стих ,односно музика,она музика дна душе која преводи речи у небески питагорејски ритам.

Рекох да је права поезија била и остала музика коју у даху компонује најчешће људска патња. Зато, већ после првог тона, постаје јасно да Слободан-Шоле није мала песничка притока, него велика плавозелена река у сјају јоргована и божура, јер је, како он каже,“ цео живот и радни век везао за реку и њену прераду до чаше питке воде“.

Та је чаша њему била некада жуч, а некада мед.

 „Река је извор свих мојих надахнућа,
место којем могу свој одмор
да препустим без проблема,
ко што ми је Мајка – живот и кућа,
којој практично замене нема“
...(„Водени трио“).

Овај песник са Косова, одакле, како каже, никуда и никада неће отићи, као некада војсковођа Лазар, и његов далеки песнички и судбински несрећни потомак Лазар Вучковић,потекао је кроз поезију матицом Ибра и спојио земљу-мајку-родиљу, давну историју и чисту поетску воду у један пречишћени круг стихова и у свето тројство „Водени трио“.

Поезија Слободана-Шолета није модернизам, није игра и није садашњост. Она је древна и стара, а кроз музику спаја све векове, од постојања до овог тренутка.

Та поезија пречишћава осећања оних који данас не знају чије је Косово.Шоле поручује свима њима да је то незнање равно незнању ко им је Мајка.

Али нигде у Шолетовим песмама нема ни освете, нити мржње. Шоле је песник, а док је таквих песника, биће и српског Косова.

Само стваралаштво у „Бајци љубави,бола и туге“ чисти патњу и бол и затвара их у нераскидиви круг љубави.          

Проф. др Мила АЛЕЧКОВИЋ


| [Насловна] | [Наша издања] | [О нама] | [Контакт] |
Copyright © 2011 Агенција за издавачку делатност »Лестве«. Сва права задржана.