Гласило за национална, духовна и културна питања

Контакт

 

 
 

КЕНОТАФ ЖАРКА МИЛЕНКОВИЋА

 Жарко Миленковић, КЕНОТАФ,
Агенција за издавачку делатностЛЕСТВЕ”,
Косовска Митровица,
2011.

Прва књига је за њеног аутора догађај! Непоновљив! Она је и после (ако он, осмељен, настави да пише) ако не најбоља (само је ретко кад најбоља, али је и то могуће, Кора Васка Попе, 87 песама Миодрага Павловића) најважнија књига. Књига којом се улази (или не улази) у књижевни свет.

Обично најдужи период ауторовог живота стисне се у њу. Све је ту. Као у огледалу. И љубав (љубав бескрајна!). И поглед на свет (помало надмен, помало горд; као по правилу песимистичан). И очекивања од живота. Великог. Велика. И лектира (још не прочишћена).

 Кенотаф Жарка Миленковића је све то! Дијалог са собом. Дијалог с временом (увек је оно смутно, а сада смутно да смутније не може бити). Дијалог са другима. С другим песницима. Омиљеном сабраћом. У чијим делима је млади песник пронашао, препознао себе.

Млади песник – почетник! Синтагма која, обично, ништа добро не обећава. Обично само почетника, мало шта остане од песника.

Али не и у овом случају.

Одавно се код нас није појавила оваква једна књига.

Прва, а зрела.

Прва, а као да су иза ње стајале године мукотрпног стваралачког рада.

Младалачка, младолика, лепршава, устрептала, а смирена, сведена, сажета! Ништа да из ње вири, штрчи, ништа да збуњује. Ништа да подстакне на сумњу. Јасна, прозрачна (просветљена), једноставна.

Патња која зацељује. Бол који радује. Смрт која рађа живот!

Књига која нема ни једну лошу, а има прегршт изванредних, антологијских песама.

 Речи које се залуд не просипљу, већ сабиру. И пресабиру!

И над којима песник суверено бди.

Погледните само песму Ноћ свих мртвих посвећену Бранку Миљковићу, заштитнику свих младих песника српскога језика. Како наизглед једнолично ромори. Како се ритам смењује. Пева. Како се осећања сплићу, сустичу. (Каква се осећања сплићу, сустичу!) Како се ефектно завршава. Како је ефектно смештена на самом крају (врху) ове песничке пирамиде!

Или, песму Живот. Апологију литератури и личној оскудности:

                                 Кад ми све досади
 
                                У књиге се завлачим
 
                                И ту у мноштву речи
 
                                Ликова и судбина Лутам
 
                                Тада једино живим

Или, Тестамент, Модел за мртву природу (Косово поље), јетку од сарказма Срећу, па Анђео освете, У потрази за правим одговором..., па песмама химнама Даринки Јеврић, Васку Попи, Ивану Горану Ковачићу (Пјесникиња славјанска, Звездознанчева судбина, Јама без дна) с којима се песник толико саживео да су написане ијекавицом којом су и они писали. Нарочито је одишућом лиричношћу очаравајућа Јама без дна посвећена великом Горану. Нисам сигуран, али мислим да нико није написао лепшу песму даровану овом већ одвећ заборављеном страдалнику!

 Збирка песама Кенотаф је оивичена (уоквирена) двема песмама у прози. У првој од њих, Крик (по слици Едварда Мунка) издвојена је, истакнута песникова жеља да нађе пут до слушалаца. Да се чује! У завршној песми, Прича (за оне који умеју да слушају), њега као да је напустила та жеља: он се преображава у оног ко слуша и чија је потреба за причом непресушна (Умем ја дуго да слушам). У првој вапи да га чују, у другој је вапај да чује...

Откуда је дошла та потреба за причом? Где се причалац, песник, део?

Унутра. Међу три готово правилно распоређена и уједначена циклуса: Кенотаф, Мртва природа и Песме песницима.

Где баш има шта да се чује. И види. Осети. Доживи.

Проф. др Драгомир КОСТИЋ

 


| [Насловна] | [Наша издања] | [О нама] | [Контакт] |
Copyright © 2011 Агенција за издавачку делатност »Лестве«. Сва права задржана.