Гласило за национална, духовна и културна питања

Контакт

 

 
 

Титова Југославија - гробница српства

Зоран Д. Милојевић, НИСМО МИ ОД ЈУЧЕ
Агенција за издавачку делатностЛЕСТВЕ”,
Косовска Митровица,
2019.

Од како је почео да штампа своје романе као насушчни глас новог времена, Зоран Д. Милојевић пише једну колумну која има упутан и прекоран смисао: „Нисмо ми од јуче“! Њоме прозива Србе да се врате себи и разумеју докле су дошли у недођији и који је то пут којим би требало да се врате!

Срби су један од најстаријих народа Европе! Јасно је то као ведар пролећни дан над Балканом! Срби, дакле, нису народ од јуче!

У Титовој Југославији Србима и Србијом су владали они који су тек јуче постали народ! Постоје, наравно, и народи од синоћ!

Који су то народи титоистичке Југославије од јуче?!

Хрвати!!! Македонствујушчи Бугараши!!!

А од синоћ?!

Словенци! Шиптари (за неке и Арнауташи, Арбанаси, Албанци?!)!

Зашто се српски титоисти, а других титоиста није било, нису побунили када су нам одузели Јужну Србију и Скопље, Душанову престоницу?! Зар српски комунисти нису знали ком народу припадају? Да ли се „нису мешали у политику СКЈ“, зато што нису имали времена, јер су јурили „сарадника окупатора“ - Чичу и његове јунаке, једине носиоце отпора фашизму!

Зашто су ћутали Ранковић, Пенезић, Жујовић, Стамболић?! Кочу Поповића не спомињем, јер знам зашто је молио да се „дају бомбардирати“ Србија и све територије на којима живе Срби од Лесковца, до Шибеника и Задра?! Они нису промишљали српски!!!

Зашто су титоисти српског порекла, а других титоваца и није било, ћутали?! Чекали су да онај са турским презименом доврши предају Копаоника, планину сребрну и оловну, Фадиљу и Алији, и Девама и наследницима Шабана Полуже! Нико у њега није сумњао: тај, кад обећа српске планине, даје сигурно! Држи своју титоистичку реч!

Копаоник помињем и зато што сам 1972.г. имао велики проблем са том нашом прелепом планином! Не зато што се у рано, ведро пролећно јутро, са њега могла видети Витоша изнад Софије и све балканске планине! Не зато што сам чезнуо да то буде руска база да не би била америчко-немачка код Урошевца, него зато што сам рекао своју реч о једном смешном сценарију за играни филм „Збогом, сребрна планино“! Као 1941.г. планина била пуна партизана, као имала неколико рударских чета, као Чича позвао Немце, Шиптаре и муслимане да их истерају и они, јадници, морали да оду у јабану (туђина, турц.!)!

Ја сам тада, 1941,г. ушао у девету годину! Побегли смо из Митровице од помахниталих Дева, Воца, Полужа и осталих у Баљевац! И, могао сам у своју свест да упијам оно што се збивало око мене! Око нас су били „бежанци“, као и ми. Било их је, око нас, ако их је било, који били „црвендаћи“, негде десетак! Запамтио сам их по две ствари!

Прва ствар: нашли су негде казан за ракију, донели га на раскрсницу с које се иде у рудник Јарандол! Понели пасуљ, венац љутих шиљки, венчић белог лука, напунили га водом и неким пасуљом. Кували га, не знам колико! Хтео сам и сам да га пробам, али ме је спречио мој конзервативни отац, повео ме кући и мајка ми је дала свој пасуљ, јер је био петак. Наш пасуљ, као и њихов, био је посан, није имао ни ребарца ни сланине. Још један дан су кували пасуљ да докажу благодети које ће комунизам, односно титоизам, донети нама Србима!

И, онда је дошло: нема више, стижу Немци и њихови Сарадници. „Убегли у јабану“! И, да не заборавим друго. Једног ведрог дана, да ли је био август-коловоз или септембар, не сећам се, са те раскрснице је кренуо неки човек ка Биорцима, засеоку баљевачком, обучен као хоџа, левом страном пута, поред Обрадове кафане, а она је тада била пуна и путника и рудара који су се враћали са шихте. На очима је имао ђозлуке, у рукама неки папир и тако је ишао до реченог засеока и вратио се поново да би кренуо ка руднику, али без наочара!

И, док смо становали у кући председника општине, јављено је да је тај „хоџа“ неки адвокат. Казали су му и име и да је тај адвокат велики комуниста. Питао сам мајку да ми каже ко су и шта су комунисти, она није знала. Бабу и нисам хтео да питам. Када сам оца запитао, повукао ме је нежно за уши и изрекао: „Мали, чека те друштво наливача иза Обрадове кафане“!

А тамо је један човек певао: „Своје не дам, туђе дизам...“!

Касније сам схватио да је ту била нека рима. Нисам смео оца да питам каква је то рима, јер ме тада не би помиловао по ушима.

И, да се вратим сценаристи! Сценариста је био Бранислав Божовић, рођени братанац Григорија Божовића. Можда и брат, не знам, давно је било, 1972.г. лета Господњег.

Када су стрељали Гигу, Бане, тако смо му тепали, био је у самом врху Озне, али није мрднуо ни малим прстом. Гигу су „дали устријелити“ у неким лисичјим потоцима, а Србија је ћутала, а његова, Гигина „Политика“ морала је да објави саопштење како је велики издајник Григорије Божовић свој покварени, хегемонистички живот, завршио као и сви „народни издајници“!

Ђаво ми не да мира, па напишем „антипротиван“ текст, који је поништавао сценарио и приказао га као чисту лаж!

Бане је позвао општински комитет СК, друга Бахрију Оручија и „шока“ Сретка Трифуновића, а они га упутили на друга Салиха Нушија и његовог кума Илију Божовића, рођака Банетовог, не знам у ком колену, и затражили су од Радоње Радоњића, уредника листа, копију мог приказа. Питали „Нову Македонију“ где се штампала, а они му одговорили да не могу помоћи зато што је лист „во штампа“, брзо ће се одштампати. Преко фактора које је Бане држао у рукама, скинули су из штампе сав тираж и одштампалио без мог текста.

А за тај Копаоник из 1941.г. ја не знам ништа сем да су по њему шетали војници Чича Драже, и неки, рецимо, Пећанчеви четници. Напомињем да ни Салих Нуши ни Илија Божовић нису били у Баљевцу 1941.г. да пробају први прави комунистички пасуљ с раскрснице.

Чуо сам, као гимназијалац већ, да је и после 1945.г. та гора зелена била пуна Равногораца! Чуо сам, али не могу да се закунем, јер тих година нисам напуштао Митровицу.

Морао сам да учим. А учили смо како су великосрпски националисти, Чича и други „чичинци“ мучили јадне Хрвате, Словенце, Македонце, Арнауте, Муслимане, а Цигане и Јевреје нису помињали!

Сви они који су хтели да буду Титове „буџе“, морали су свој идиотизам да дарују Титу! Ко се није „доказивао“ није могао да стекне каријеру, чак ни да постане професор историје на неким универзитетима, што је била награда „за вјерност нашему другу Титу“!!

Српски интерес није постојао! Важио је интерес државе Ватикан кроз интерес власти њиховог изасланика Ј. Б. Тита! А тај интерес је гласио: „Интерес је да нема српског националног интереса“! У наредним деценијама Запад је био врло заинтересован за демократију у СР Србији, па су Аденауер или Ерхард, мислим, оснивали Букошијеву владу, која је требало да се бори „за права“ Арнаута! Тек узгред, убице мог ђеда, стрица и два рођака звали су се „букошанци“! Немачку и из тих разлога не могу волети! Ко их воли, ето му их! То исто мислим и о Енглезима, од Черчила, до Блера, као и за становнике САД, који и не морају имати презиме Клинтон!

„На незнању почивају све српске муке и тескобе! Запад је то тачно проучио! На коматозном случају српске памети, тачније на српском незнању и Тито је градио своју власт. Водио је као на ланцу, своје псиће, српске слуге, ситне абаџије, нераднике и пробисвете и они су му верно служили“! (Зоран Д. Милојевић!)

Не волим западњачку демократију! Генетски, они не мог бити демократе! Они могу бити само колонијалисти и расисти! Никада не могу бити пријатељи или браћа Срба!

Између Клинтона, Кола, Блера, Геншера, с једне стране и Хитлера, Павелића с друге, нема никакве разлике, бојим се да је Адолф макар искрени непријатељ, он није није крио да нас је кажњавао, а они су лагали, јер су причали да нас „едукују“! За све њих интерес је био да нема српског националног интереса!

Молим Белу кућу да поништи одлуку о ордену ђенералу Дражи Михајловићу, који је доделио Рузвелтов наследник, и нека га додели Павелићу, Туђману, Кучану, Изетбеговићу или Милу Ђукановићу!

А неки прави српски парламент молим да поништи 29. новембар 1943.г. или 20. октобар 1944.г. Могао бих овако стране и стране да испишем и да не дођем до онога што ми је на врху језика, а то је потреба српског народа да поново створи и има НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ!

Ко би могао тај програм да напише? Срби??? Срби!!! А, који Срби??? На то питање одговора немам, јер не знам има ли, још увек Срба, па се потом питам: ако их има, хоће ли умети да напишу шта Србима ваља чинити?! Давно се нисмо питали шта ми хоћемо, желимо или, бар, умемо? Једино у шта сам сигуран је да је Зоран Д. Милојевић дарнуо у судбинску српску тврдњу: „Нисмо ми од јуче“!

Када ће Срби то разумети, НЕ ЗНАМ!

Миладин Распоповић.


| [Насловна] | [Наша издања] | [О нама] | [Контакт] |
Copyright © 2011 Агенција за издавачку делатност »Лестве«. Сва права задржана.