Гласило за национална, духовна и културна питања

Контакт

 

 
 

ЗОРАН ГУРА ВЕТАР УЗБРДО

Зоран Д. Милојевић, Погурај, ветар
Агенција за издавачку делатностЛЕСТВЕ”,
Косовска Митровица,
2019.

Гурати билошта узбрдо велики је напор. А погурати неухватљиви ветар узбрдо - немогуће је. Осим ако се зовеш Зоран Д. Милојевић и ако си преживео и проживео све оно што је у свом животу претурио преко главе увек насмејани писац романа „Погурај ветар“. Дуго познајем Зорана и тек у последњим дружењима почињем на прави начин да читам његово насмејано лице, које узалудно покушава да прикрије брадом. У том осмеху, поред неоспорне ведрине, има и туге, и подсмеха, има цинизма, има уврнутог хумора који не прија свакоме. А заједнички именитељ свим тим осмесима је - правдољубље и Зоранова готово неспособност да не каже оно што мисли, ма колико то заболело и њега и саговорника. То сам доживео у телевизијским емисијама, у којима је био мој гост, када је осталим саговорницима, као рибља кост у грлу, у мисли упадала нека Зоранова примедба или констатација.  

Било је право изненађење, не само у књижевним  круговима када је објавио прву књигу из косовско-метохијског опуса, тим пре што је одмах најавио десетокњижје. Личило је то на мегаломански излив самообожавања насталог након доброг пријема прве књиге. Неупућени нису знали чињеницу да се све што је исцурило из Зорана и преточило се у литературу, годинама таложило и чекало време у коме ће бити могуће да се изнесе болна истина. Постојала је опасност да се обистини реченица Чика Јове Змаја „Није време, није време, сад је касно“. На срећу читалаца данас, а посебно генерација које долазе, Зоран није насео позиву на чекање на истину, које нам је деценијама убацивано у главу као мантра. Тачније: нуђена је само једна, идеолошка истина, а потискивана је она права и једина, искуствена истина.  

Могу само да замислим на каквим је све мукама био у годинама када се истина прикривала, а он је носио у себи као усуд генерације стасале на мукама својих родитеља. Бежао је у хумор, компоновање, био популарни радио-водитељ (нпр. Студио Б!), писао колумне за „озбиљне“ дневне и „популарне“ недељне новине, писао текстова за народну музику... Улетео је у TВ лик Шиптара Шевка, који је био миљеник свих нација. У тој чињеници лежи објашњење начина на који Зоран у својим књигама комуницира са читаоцима. Пре свега добронамерност која подразумева једнакост свих пред судом истине. У јавним наступима, веома је експлицитан кад говори о годинама које су појели скакавци, с тим што у његовим обраћањима скакавци имају име и презиме. Суптилнија анализа свега што изговори и напише показала би да је најоштрији у борби против лудила у сопственом народу, иако га многи сврставају у ред окорелих националиста, не знајући право значење те речи која означава љубав према свом народу незамисливу без уважавања и поштовања других народа.  

Када сам на почетку текста говорио о вишезначности његовог осмеха, који је дуго био начин одбране, најблажи облик тај осмех добија када говори о својим пријатељима из детињ-ства, међу њима и Шиптарима. Он их не одваја, не прави разлику међу њима. Разлике су увек правили други, они који су управљали нашим животима. Мислим да  Зоран све њих, ђутуре што би рекао народ, неоправдано, са горчином коју могу да разумем, назива комунистима. У кабанице комуниста су се увлачили и неистомишљеници пресвучени у каријеристе, доушнике, полтроне, дојучерашње борце са друге стране нишана. Сви они су - Срби и Зоран то у својим књигама отворено говори, јер га пре свега интересује зло у сопственом народу.  

Најновији роман Зорана Д. Милојевића „Погурај ветар“ само на први поглед излази из рама у коме су као слике сећања поређани претходних десет романа. Данко, главни јунак романа „Погурај ветар“, долази у Београд са Баира, митровачког Булбудера, шибан ветровима неправде према његовој породици, пре свега према оцу коме је власт могла све да опрости само не искреност, интелигенцију, здраву породицу, грађанску углађеност... Зашто то нису опраштали професору којег су подједнако обожавали и Срби и Шиптари? Зато што би то била потврда тада важећег друштвеног става да су Равногорци, који су се заклели краљу и отаџбини, људи који не заслужују поштовање, па је сасвим нормално да их третирају као грађане другог реда, које може да ошамари и батина свака битанга са партијском књижицом.  

Из таквог окружења, из не само идеолошког мрака провинције, Данко упада на велику позорницу обасјану светлима велеграда. Судбоносни сусрет са Јаном у Данку буди нежност до тада затрпавану у Митровици вандализмом једног времена обојеног идеологијом, чија је основна премиса - ако ниси са нама, значи да си против нас. А то је позив на одмазду. Неки дијалози између Јане и Данка делују нестварно и враћају нас у доба романтизма, када се мушкарац није либио да се вољеној особи обраћа речима, које се данас могу наћи само у песмама и старим споменарима. Некоме ће се учинити да  у тим дијалозима преовлаадава патетика, али то је само Зоранов начин да покаже судар два света, два поимања живота; света у коме су љубав и разумевање врховне судије и света у коме побеђује мржња према свакоме ко у себи носи бар мрвицу љубави и разумевања.  

Данко доживљава на најстрашнији начин отрежњење и буђење из сна у коме је живот обојен само љубављу. Силовање, убиство вољене особе... Лепота, нежност, љубав која је спајала два бића - нестају у једном трену, у литерарним описима који не могу оставити равнодушним и читаоца навикнутог на хорор данашњице. Ко су силоватељи и убице? Они немају нацију, немају идеолошко обележје... И у томе лежи одговор на питање зашто је Зоран Д. Милојевић био толико искрено горак у десет претходних књига?  

Пажљиви читалац десетокњижја схватиће да је време у коме се преплићу догађаји из ових књига изнедрило вандале, који данас убијају љубав и доброчинство. То нису само деца идеолошких неистомишљеника. Вирус мржње не бира жртву и могу му се одупрети само они који су стекли имунитет у здравој породици. Деца се не васпитавају тако што слушају придике родитеља, већ тако што гледају и упијају међусобни однос родитеља. Узалуд су одглумљени родитељски осмеси пред децом, када се из спаваће собе чују међусобне псовке и наслућују ударци.  

Нисам случајно завршио овај поговор причом о породици. Цео литерарни опус Зорана Д, Милојевића је уствари ода породици, која се опире пре свега идеолошком злу. Зато сам му бескрајно захвалан што ми је понудио да напишем овај текст. Јер, његов отац, Равногорац и антикомуниста, и мој отац парти-зан и комуниста, имали су исту судбину. Обојица су страдали од истог идеолошког мача, којег су, нажалост, у руци држали њихови сународници.  

Не бих желео да неко схвати како је ово патетични текст, који позива на помирење, јер нас двојица се никада нисмо свађали, а поготову не због рана које смо заједно, свако на свој начин, носили и уз њих патили у свом свету тишине. Ми смо само схватили и разумели једно лудо време уз наду да се никада више неће поновити.

 Вања БУЛИЋ


| [Насловна] | [Наша издања] | [О нама] | [Контакт] |
Copyright © 2011 Агенција за издавачку делатност »Лестве«. Сва права задржана.