Гласило за национална, духовна и културна питања

Контакт

 

 
 

ИМА КРАЈА, НЕМА КРАЈА

 Зоран Д. Милојевић, ПРИЧЕШЋА,
Агенција за издавачку делатностЛЕСТВЕ”,
Градска Библиотека "Вук Караџић"
Косовска Митровица,
2018.

Нема краја настојањима Зорана Д. Милојевића да се уметничком истином избори за објективну истину, против фалсификоване историје у којој деценијама живимо.

На крају десетогодишњег писања романа морамо да се запитамо како је успео да захукталу нарацију у две тетралогије, Неопојани и Суданије, и једне, још недовршене трилогије(?!), Боготражења, укроти и усмери ка правом решењу, ка оптимистичком расплету?!

Приметили смо два Милојевићева поступка која су дала праве резултате.  

Прихватио је и нарацију старе реалистичке школе и нарацију која је проистекла из субјективног становишта, као и друге врсте, чиме је изразио  свој стваралачки темперамент. Тако је, скоро смем да кажем, упркос депресивној теми о вези равногорске трагедије, пропасти Косова и Метохије и необјашњивог, скоро ирационалног страдања српског народа и Србије у титоизму, стигао до решења заснованог на вери и нади у будућност. То, лепо нађено и реализовано противречје између грађе и транспозиције, које гради уметничку структуру и форму дало је његовом наративу лични печат, насушну властитост.  

Милојевић суверено влада комиком, од хумора и бурлеске до жестоке сатире и гротеске, од којих боли и срце и глава, али делују и позитивно на расположење читалаца. Из синтезе комике речи, комике поступка, комике карактера и комике ситуација, које, иначе, служе за карактеризацију и индивидуализацију и протагониста, и антагониста и епизодиста, изнедрено је јако својство Милојевићеве романескне прозе - п а р о д и ј а!  

Поменућу један вид те пародије, политичку пародију! Реч је о једном политичком дијалету, о  н о в о г о в о р у косовско-метохијских шовиниста, који желе да искажу своју србофобију која се, до оснивања универзитета у Приштини, оправдавала заосталошћу широких шиптарских маса, а касније се више није ни помињала, слободно се примењивала србомржња, и за њу су били, опет криви Срби! Та је садомазохистичка играрија могла да буде примењивана само код људи у којима су негативна осећања стварали господари, који су кроз њихово незнање и необразовање стварали људе који су нешто крили од света, а за то су имали разлога, давних!  

Муке једног протагонисте Милојевићевих романа, Аљуша Шурланија, можемо видети у сцени разговора са професорима Страхињом и Заријом, предодређеним да буду гурнути у „морално-политичке неподобнике“, јер их не опседају флоскуле програма партије која се самопрогласила за свету:  

-Да љи се у српски на ‘рвацки каже који иљи ткоји?  

-Како је теби лакше?  

-Лакше ми на српски, бре!  

-Онда кажи који!  

Аљуш се обрадова:  

-Кажем ја Синану да је лакше да се говори српски на српски, него српски на ‘рвацки!  

(Света алијанса србофобије упркос јаду и беди својих поступака, упркос српски на ‘рвацки!)  

Друго својство будуће Милојевићеве трилогије(?!) јесте структуралне и композиционе природе. Уметничка форма и Подушја и Причешћа показује да Милојевић није буквално схватио стару школску мисао да је књижевност „уметност речи“. Истина је да се од речи граде романескни ликови, романескни градови, романескна села, романескни дворци, романескне палате,, кућетине и колибе, романескни салони, кухиње, трпезарије и, нарочито, спаваће собе. Али, неко тај материјал мора да однесе „на терен“, тамо где ће постати ентеријер, екстеријер, место за разрешавање и поигравање судбине с људима, онај ко уме да домишља, ко зна „златарски и кујунџијски занат“, али зна још и трговачке марифетлуке.  

Прави излаз из стваралачке дилеме Милојевић је нашао у примени изума руских формалиста о митолошком и митопоетском расплету, који приповедање на мотивисаном узрочно-последичном кретању напред или назад спаја с вечношћу, заустављеним временом у коме је духовна ризница српског народа, традиција и давна историја која дејствује својим духовним енергијама. Али, окреће се и цркви и узима два црквена обреда која постају поетске метафоре, подушја(задушнице!) и причешћа за поруку која се може позвати на познати лирски парадокс Рајка Петрова Нога:  

Није све пропало, кад пропало све је!

 

      Миладин Распоповић


| [Насловна] | [Наша издања] | [О нама] | [Контакт] |
Copyright © 2011 Агенција за издавачку делатност »Лестве«. Сва права задржана.