Гласило за национална, духовна и културна питања

Контакт

 

 
 

ПУСТОШ ЈУЖНОГ ПРАГА

 Соња Ивковић, ПУСТОШ ЈУЖНОГ ПРАГА,
Агенција за издавачку делатностЛЕСТВЕ”,
Косовска Митровица,
2013.

Опустела дворишта, опустеле куће и окућнице. Коров и туга преплавили све, преплавили тарабе, ушли у кошеве, ушли у амбаре,  ушли у воћњаке, прекрили степеништа, увукли се у напуштене домове, продрли кроз напукле зидове, порушене кровове… Не чује се глас домаћина, не чује се глас домаћица, не вије се дим из оџака. Нема деце, нема стараца. Пресахле чесме, у бунарима камење воду сатрло. Заћутали поља и ливаде. Не чује се пој меденице и песма пастира. Нема орача, нема косаца… Никога овде више нема.  Само пустош сада живи овде!!!

Опустела села, опустели засеоци, опустела гробља, опустеле цркве и црквишта… Зашто! Зар је морало тако да буде? Господе, Ти знаш одговор, твоја је промисао јача од свега. Негде је записано:

,,Носите крст свој с дуго трпељивошћу и истрајношћу,  онако како је божјом промишљу одређено…”.

И ово нек служи за утеху онима који су остали. Упркос вихорима невоља који су их гонили, многи су ипак остали у свом завичају. Има још села и засеока у којима пустош не царује.

Господе, уз твоје допуштање можда ће једног дана, попут Мехмед Паше Соколовића који је следио ону ,,Дужни смо свом завичају” те подиже Ћуприју на Дрини, неко подићи још бољу,  још лепшу,  још већу  ,,ћуприју” у  свом засеоку, још већу, још лепшу кућу и окућницу

(Фотографије су снимљене у септембру 2012. године у једном броју српских села и засеока у Косовском Поморављу као што су Ваганеш, Стари и Нови Драганац, Мозгово, Мирковићи, Јаковчани, Мендалак, Чераковце, Божовце… одакле су  се иселелили мештани. Нису обухваћена сва села и засеоци у којима је заваладала пустош.

…Многи су свој завичај напустили након 1999. године, али има и оних који су у потрази за сигурнијим животним условима, а гоњени многим невољама, свој завичај оставили у годинама пре последњег рата на просторима Косова и Метохије. Гледано с аспекта нашег људског поимања, а искључујући Божју промисао у процесу анализе, може се нагласити да су разлози одласка били: политичког,  безбедоносног  и  економског карактера). 

Можда ће Господ уредити да опустели засеоци и заиста оживе поново? !!

Можда ће се једног дана неко вратити да  у напуштена села и засеоке донесе живот!!!

Господе, Ти знаш одговор и нек буде воља твоја…

Аутор

БЕСЕДА ЈОРДАНА РИСТИЋА СА ПРОМОЦИЈЕ НА САЈМУ КЊИГА

Двоструки је осећај који ме испуњава пред словом о овој књизи: прво бескрајна туга и чемер над запуштеним домовима чије фотографије испуњавају странице ове књиге и други дивљење ауторкиној храбрости да све то забележи и архивира за историју српског страдалништва и још веће да, попут славних предака, остане са онима који су спремни да плате и највећу цену да би се сачували ови простори.

Књига сведочи о времену које је оставило пустош од живота и његове суштине, о рушилачкој, а не градитељској човековој особини, о албанској мржњи и нетрпељивости према Србима и вековној угрожености српског национа. Сведочи она о последицама погрешних потеза најпре светске, али не амнестира погрешне потезе и државне политике о наводно угроженим правима Албанаца и потребу да се и у ове „недемократске“ просторе заведе демократија која ће донети благостање њеним житељима и успостави срећна мултинационална заједница; као што је Приштина у којој од 4о.ооо Срба сада у кућном притвору живи 4о-так, а Срби протерани и из свих градова Косова и Метохије. „Праведну“ у којој није пронађен ниједан кривац за бројне жртве нанете Србима, иако је обећавано да ће се преврнути сваки камен да се открију злочинци. То заправо открива „праве“ мотиве због којих је Србија кажњена несагледивом материјалном и сваком штетом, а Косово и Метохија и српски народ протерани или остављени незаштићени и на милост албанских злочинаца о којима сведоче и ове фотографије. Сведочи ова књига о мотивима ауторкиним који сублимишу последицу цикличног понављања трагичних дешавања и српског страдања и живота који је испуњен између метка и ножа, живота из кога је прогнана свака радост и лепота, али не за све, већ само за Србе. Живота који песник Косовског Поморавља Стоиљко Станишић симболички дефинише животом „ без почивала“, а Мошо Одаловић стихом „ Трајко Липљанац изгубија пут“ , две синтагме које метафорично указују на косовско небо под којим се накупило толико зла и где се количина патње не смањује вековима и на размеру трагедије која је задесила српски народ на Косову и Метохији . То је део Кос. Поморавља, али и најнећи део Косова и скоро цела Метохија, простор на коме су живели Срби, а сада их нема – протерани су., а међународни „праведници“ занемели и заборавили на право и правду, као што је заборављен Рачак и „ угрожена људска права, демократија“. Лаж је добила предност над истином, а истина и правда извесно је припадају моћнима, па су Срби оптужени да су окупатори сопствене историјске колевке . На ово се морамо у свим приликама подсећати, а посебно кад говоримо о овим фотографијама које су најпре или потпуно последица примене наведених аршина и мерила правде и демократије.

Иако на први поглед фотографије изгледају налик једна другој и у мозаику симболишу колективну трагедију српскога народа на простору Косовског Поморавља, свака за себе представља породичну драму која је не само то, већ је језгро или прави роман. Драма је то о ишчупаним коренима, угашеним огњиштима, славским и свадбарским светковинама, изгубљеним и затуреним комшијама, кумовима, пријатељима и затртим стазама и путевима; завичајним уранцима и сванућима, покиданим пупчаним и свим другим врпцама којима дом и завичај везују човека до краја живота откривајући и његове вредности. Милован Данојлић ће с правом рећи да се „грађанин света постаје под завичајним небом“. Фотографије показују и катаклизматичку стварност која је у трену поништила вековни породични труд и заоставштину како појединачних породица тако и српства на К и М.

У овом кратком осврту на књигу морамо подвући и језгровито ауторкино уводно слово које је трагична слика опустошених дворишта, кућа и окућница, у којима се не чује глас домаћина и на којима се не вије дим из оџака, дворишта у кјојима нема деце ни стараца и где „само пустош сада живи. Опустела села, опустели засеоци ,опустела гробља, опустеле цркве и црквишта“- које је апокалиптична слика библијског страдања нашег народа. Но одмах иза тога је и ауторкино запажање да су многи, не устукнувши пред силом, и упркос свим претњама, страхотама, невољама и злочинима којима су били изложени остали да бране кућни праг и завичај. Ауторка као да следи мисао Милана Ракића који је дубоко проникао у судбину косовског Србина који је везан за родну груду и за коју је спреман све да поднесе, па и свој живот уложи: „ Нигде није било бедније живети него ту, – пише М. Ракић у писму Јовану М. Јовановићу 1911. године- али нигде се човек није грчевитије борио да преживи и нигде није више и жалосније пиштала душа жељна живота“.

Носи ова књига, са кратким уводом ауторкиним, поруке о страдању, али и оне друге које су контраст опустелих села и поља, где је жилавост Моравца и спремност на највеће жртве и страдања потврдила особине људи овог поднебља, како их је , дивећи им се, видео велики познавалац косовских прилика и највећи тада наш писац на овим просторима Григорије Божовић: „Познато је да су Моравци , уопште их узевши најпозитивнији и најтврђи наш тип. Нешто српско и царствено како ја волим да рекнем кад осећање једне истине овога реда не могу другачије речима да уобличим. За Горњо-Моравце све ово наглашено треба рећи. Горње-Моравац је тврди Србин и православац је не од јуче. Чини ти се као да је прастарина. Везан је за груду , за причу о њој као ретко ко...нема Србина који ту груду снажније држи“.

Уводне напомене ауторкине потврђују Божовићева запажања и упућују на овакве људе, попут попа мученика Михаила Поповића, који прегрбљен седи и кад спава, Мојсила Златановића који Милану Ракићу даје кесу дуката за очување српске земље и српства , а не да избави му синове: „Ја сам дошаја код вас не да жалимо моје синове и да кукамо овде , но да тражимо нека врата, неки дерман...Ја сам моју бабовину уватија зубима, ете овако, и жив од ње се не одвајам“ или данас оца Кирила којима припадају заслуге да су многим селима овога краја вратили живот и удахнули потребну свежину духа како то лирски уобличи млада и талентована песникиња Лела Марковић: „Градимо, /сакупљамо камење заспало/у забораву, / састављамо фреске /у трави расуте/ градимо / руком сребрном Дамаскиновом,/ зидамо /очима Симонидиним,/ спајамо/ срцем покорним молитви/ Заливамо/ сузама исплаканим/ погажено, разрушено/...“ Отац Кирило је из редова оних народних првака и посланика народних какве срећемо код Зарије Поповића, посебно код Григорија Божовића који имаји визију о опстанку народа и снагу исполинског храста која одолева свим бурама. Из њих проговара завет Лазарев који је одредио судбину нашег етоса који је попут попа Данча из Вучитрна посветио цео живот за одбрану народног имена , с поносом сведочећи и у страдалништву на острву Род да је „царски Србин, син Лазарева поданика, Косовац. Његова отпорност – сведочи Григорије Божовић- зрачила је кроз цео крај“. Захваљујући таквим предводницима и жилавим и тврдим Србима, који су били „робље заробљено“и који „ голотрби и голоруки потрбушки лежећи зубима одржаше Косово и бише његово најпергаментскије куповно писмо за нас“- како то записа Григорије Божовић и ових Мораваца које сачува у завичају игуман манастира Драганца отац Кирило легавши испред колоне спремних на полазак у расељеништво : „ Идите, али мене прво згазите“ ми данас можемо говорити о Србима на Косову и Метохији и овима у Горњој Морави о којима говори сликовито и потресно ова књига Соње Ивковић; у њој је наглашен ауторкин вапај над страдањем и злочинима над српским народом, који живи на простору који је засут црквама и манастирима, али на којем су парадоксално право легитимности добили насиље, тортура и прогон српског живља који се обесправљен, осрамоћен и понижен нашао у логору без жице и који клизи у сужањство. Морамо свакако подвући да у књизи Пустош јужног прага има несебично и много љубави за моравски крај и људе у њему како не би били још једно „поколење за трошак“ и вратили се у савремено ропство и каљугу под новим господаром. Зато их издиже у први план ¸овде други постаји први.

Овом књигом ауторка је уградила своје зрнце у српски страдалнички мозаик у који су уложили свој камичак најбоље снаге српски научници , описци, дипломате, новинари и други које је вишевековна трагедија Косова и сан о слободи инспирисао да своје духовне и научне потенцијале искаже на овој великој теми.

 Мр Јордан Ристић


| [Насловна] | [Наша издања] | [О нама] | [Контакт] |
Copyright © 2011 Агенција за издавачку делатност »Лестве«. Сва права задржана.