Гласило за национална, духовна и културна питања

Контакт

 

 
 

ПОРОДИЧНЕ ЛОЗЕ СЕЛА КОШ У МЕТОХИЈИ

Божо П. Обрадовић, РОДОСЛОВИ СЕЛА КОШ У МЕТОХИЈИ,
Агенција за издавачку делатностЛЕСТВЕ”,
Косовска Митровица,
2015.

Божо П. Обрадовић је уз велики ентузијазам приступио послу да попише родове села Кош у Метохијској Подгорини. За историчаре, антропологе и социологе генеолошка стабла родова су од велике важности. Из ових радова проистичу бројне релевантне чињенице за критику историје. Прво, родослов учвршћује породицу и род и регулише њихове односе у друштву. Родослов служи као основа за одбрану права Срба натериторију Метохије а цркве, гробља  и манастири која је навео у рукопису су темељи овог права.

Смерница књиге је да пробуди интересовање Кошана/ Кошевчана  да сачувају сећање на корене породица које су данас после страдања у 20. веку раскошене широм Србије, делом Црне Горе али и по традиционалним имигрантским земљама ван Европе.

Божо П. Обрадовић је добронамеран и скреће пажњу на чињеницу да Срби у Метохији могу себе да доведу до самоуништења ако напусте своје насеље, цркву и црквишта заједно са гробљима која су иначе девастирана током дугог вековног трајања.Свака друга тврдња спада у псеудонауку. Управо полагање права Арбанаса муслимана и римокатолика на просторе Метохије показује да немају никаквих доказа о свом опстанку на овом простору старијих од 19. Века.

Родослов породица Кошана је суштински део рукописа, међутим на његовомпочетку Божо П. Обрадовић показује исечак из прошлости Коша и даје коментар о дешавањима и притисцима на његове становнике, СрбеодстранеАрбанаса-католика.Овај притисак је идентичан притиску који врше Арбанаси муслимани међу којима је висок проценат поарбанашених Срба који као „правоверни“  просто кидишу на своје бивше сународнике показујући мржњу према њима са тиме и према својим прецима.

Описаоје, у кратким цртама, зашто је дошло до бројних убистава Срба, поменуо је азијатски обичај одсецања глава, скрнављење лешева жртава и сахране таквих жртава.

Ово седешавало у прошлостизавреметурске окупације Старе Србије а сада се појава обновила за време НАТО-САД-ЕУ окупације Косова и Метохије. Злочинци су из исте арбанашке национално-конфесионалне средине а и жртве су из исте српске, као у прошлости.Овачињеницанамећепитање да ли се  нешто променило у свести Арбанаса и Арнауташа од 1912, до 1999. године и касније до данас? Да ли ову појаву схватају у центру НАТО пакта, Бриселу а затимВашингтону, Лондону и Паризу?

Значајанје, да подвучемо, податак о доласку Арбанаса католика у село почетком 20. века којим је промењена његова етничка слика и равнотежа. Затим је дао слику структуре организовања и осврнуо на тиху колонизацију Арбанаса из Албаније на подручје Метохије коју нико није спречавао. Нијеи зоставио,да подвучемо, да укаже на методе притисака Арбанаса на Србе, а поменуо је и начино рганизовања Срба и њихових породица, дао је податке о гробљима, црквама и манастририма и опис Кош(евч)ана. Није изоставио ни сеобе из цитирањем релевантне литературе и предања појединих породица.

Божо П. Обрадовић овим прилогом историје села Кош дао је, практично, аманет будућим генерацијама. Дао је смер ка очувању породичне традиције за расељене Кошане а онима који су остали и који су се вратили или ће се вратити охрабрење да истрају јер, ничија свећа није горела до зоре, како закључује. Сматрамо да књига Божа П. Обрадовића нуди могућност и идеје даљег истраживања прошлости овог насеља и превазилази проблеме савремене окупације Косова и Метохије.

Јован ПЕЈИН,
архивски саветник

 


РОДОСЛОВИ СЕЛА КОШ У МЕТОХИЈИ

Мр Божо Обрадовић новим истраживачким подухватом Породичне лозе села Кош у Метохији  употпуњује монографију метохијског села Кош објављену неколико година раније. У првој књизи Село кош у Метохији аутор је ово старо српско насеље вишеструко и целовито сагледао осврнувши се на период  од настанка насеља до најновијих времена минуциозно бележећи његове четири цркве, света места, реликвије, седам гробаља, старе изворе, бунаре, улице /утрине/, записе о географским називима њива, шума, ливада, винограда /лозја/ и саобраћаја и веза. Посебну пажњу је аутор посветио становништву села, начину живота у породичним задругама, исхрани, земљорадњи, сточарству, пчеларству, лову; народној радиности и обичајима, просветно-културном развоју; и важном сегменту за развој  и опстанак сваког села на Косову и Метохији – сеобама појединачним и колективним.

У рукопису , који је наставак прве књиге о селу Кош, насловљеним Родослови села Кош у Метохији, аутор своја истраживања усмерава на деветнаест племенских породична стабала мештана. У првом реду су стабла најбројнијих породичних задруга Обрадовића,Лацмановића, Миловановића,, али и стабла  племена Гашића, Илића, Радовановића, /Костића, Андрића и Закића/, Савића, Станушића, Поповића, /Леповића-Весића/,Тошића, Милића, Томића, Лазића, Грујичића, Михаиловића и Тошића, Вулетића, Милетића и Филиповића. Породична стабла поменутих племена овог највећег српског села у општини Исток, аутор бележи како по мушкој тако и по женској линији; аутор породичну лозу прати тако да сваком претку наводи супругу из ког је места  и њено девојачко презиме, а удатим из Коша где живе; једна комплексна демографска слика која упућује на природни ток склапања брака, али  и на трагину судбину мештана расељених који су, под притиском напуштали своје село и нашли уточиште ван свога завичаја.   

Божо Обрадовић, привржен свом завичају, поред детаљног бележења сваког од наведених породичних стабала, рукопис обогаћује широком лепезом испитивања села географских и сродних дисциплина; антропологије, демографије, етнографије, културне историје и сл. Аутор се бави етничким процесима и променама и другим питањима која су пресудно утицала на живот мештана и њихов удес који се окончао колективним напуштањем села. Божо Обрадовић  ће забележити драму Кошевчана који су, поучени вековним искуством арбанашких злочина, донели тешку одлику о колективном напуштању села /изгону/. „ Знали су шта их чека и скупили се на Великој улици код Шуљине крушке на договор који је био дуг и мучан, али и страх је био јачи од наде и вере да могу опстати у Кошу“. Да је тешка одлука била једино исправна потврђује трагедија тројице који су остали: „Троје остало и платило главом, јер их Шиптари убише, а трећем немоћном старцу Раки одсекоше главу и понеше својим вођама да се похвале и покажу“ – подвући ће аутор.  И нису се тиме задовољили, већ су све куће опљачкали, запалили, стоку отерали, а „српска дворишта претворили у згаришта“.

Сва грађа и подаци који богате рукопис су значајни по аутору, јер је на делу не само систематско уништавање српских културних споменика, већ брисање трагова српског постојања на Косову и Метохији, па таква судбина може да задеси свако насеље, па и метохијско село Кош. Зато се може и боље назрети ауторова брига и зебња за напор који је уложио да забележи и од рушилачке руке и заборава спаси богатство које крије у недрима српско село Кош у Метохији. Он се води максимом истакнутом као мото на почетку рукописа : „Што се памти, заборавиће се и нестаће, а записано, остаће!“, па за њега косовско-метохијска трагична збиља више није само изазов и потреба учених и савесних Срба, већ императив за научни приступ одбране истине, вековне српске утемељености на овим просторима на којима је српска држава и култура доживела најсветлије домете, али и вековног страдања које се поновило у најсуровијем обиму на крају XX века и почетку XXI века. То је и императив ове генерације да брани истину од фалсификата историје да би истовремено бранила наш национални, културни и сваки вид који овим просторима даје објективну слику српске утемељености поткрепљене чињеницама како то ради Божо Обрадовић у овом рукопису.

Сматрамо умесним да додамо и то да он својом грађом и судовима буди и следеће асоцијације и подстиче на размишљање:

а) У недостатку шире и организованије националне активности на одбрани угроженог националног идентитета, којој су сметња међународни протекторат и непријатељски однос већинског становништва, требало би подстицати сваки појединачни напор, какав је и рукопис нашег аутора; вредан похвале патриотског и интелектуалног чина за одбрану угрожених вредности нашег народа на Косову и Метохији  где су угрожене све вредности српскога народа, без којих је обесмишљен живот.

б) У свим пројектима овакве и сличне тематике неопходно је, као што аутор чини, поред тортуре и злочина, да се нагласи  албанизација у политици, школству, економији, култури, која је довела до српског пражњења села Кош, али и Косова и Метохије.

в) Заштита културних добара и свега што на Косову и Метохији има предзнак српски је императив данашњег тренутка и аутор је пример да не штедимо снаге и напор у националном послу сакупљања и чувања грађе нашег богатог културног наслеђа.      

Оно што је значајно и што рукопису даје посебну вредност је драгоцена грађа о животу села Кош која у будућим истраживањима нашег трајања и погрома на овим просторима је од непроцењиве вредности. Рукопис је и драгоцени извор за аналитички приступ наше националне драме и удеса. 

мр Јордан РИСТИЋ


| [Насловна] | [Наша издања] | [О нама] | [Контакт] |
Copyright © 2011 Агенција за издавачку делатност »Лестве«. Сва права задржана.