Гласило за национална, духовна и културна питања

Контакт

 

 
 

ЈУНАЦИ СРЕДЊЕГ ИБРА И ПОДКОПАОНИКА
 У РАТОВИМА (1912 - 1918)

 Жарко Р. Костић, РОДУ СВОМЕ ПОСЛУЖИШЕ ВЕРНО,
Агенција за издавачку делатностЛЕСТВЕ”,
Косовска Митровица,
2018.

Пред нама је рукопис о ратовима, бунама и геноцидном страдању Срба на простору где је никла српска држава и развијала се њена државнотворна идеја и духовност. Ово је простор на којем су сачувани монументални споменици изузетног значаја који сведоче и дају подстрек обнове и развојадуховности. Ови споменици културе, када их помињемо су обележја која су највише утицала на стварање српског националног идентитета. Разумљив је зато став аутора рукописа што излагање о јунацима Средњег Ибра и Поткопаоника ослања на споменике који нису монументални али носе духовност својим изгледом и улогом и чувају сећање на човека и његову улогу у историји, чувају епику народа краја из којег су потекли и дају им место у Великом рату. Претежак задатак, али овај став аутора је прихватљив будући да се ради о угроженом националном простору који после реконквисте 1912. године није политички прикладно обрађен и осигуран од стране државе Србије јер су следили нови ратови 1913, а потом и Велики рат 1914-1918. године.

У овим догађајима учествовали су у великом броју са одушевљењем становници реченог краја, било као комите који су октобра-новембра својим активностима иза леђа турске окупаторске војске дејствовали и омогућили редовној српској војсци брз продор према Косовској Митровици и даље према Косову. Потом су 1913. године бројни појединци учествовали у сузбијању бугарске агресије а затим као мобилисани редовни војници бранили су земљу у Великом рату 1914-1918. године.

Улога комита је значајна у овим догађајима, али она је некако скрајнута од стране истраживача прошлости, мало се зна о њиховом учешћу у Другом  балканском рату и гушењу арбанашке побуне 1913. године. Такође, мало се зна да су они били језгро регрута који су позвани у војску 1914. године када је Аустро-Угарска напала Србију и језгро отпора окупацији 1916-1918. године.

Пошавши од ових чињеница,Жарко Костић је развио своју историјску причу о Средњем Ибру и Подкопаонику пописом комита и војника чије потомке и наследнике је током истраживања на терену успео да нађе. Занимљив и јединствен је његов истраживачки подухват. Истраживање је започео под ведрим небом истражујући „архив у камену“, споменике крајпуташе, кенотафе, архивску грађу на отвореном, изложену временским приликама и људском немару. Ова грађа са именима покојника који не почивају испод њих са епитафима је суштина рукописа и подстакла га да уђе у архиве и библиотеке те је раширио причу о јунацима Средњег Ибра и Поткопаоника. Ослоњен на „архив у камену“ који појавом садржи оно што званични архиви нису сачували дао је читаоцима грађу за углед. Захваљујући „архиву у камену“ Жарко Костић успео је да подсети бројне породице или боље рећи породичне задруге на своје покојнике већ заборављене од млађих генерација. Ово подсећање ће се ширити и на оне који немају крајпуташе, будући да је Жарко Костић користећи споменике у књизи раширио лепезу података. Поред имена покојника и оних који су подигли споменик, брат, сестра, отац, мајка, унео је имена жена и деце и ближих рођака из породице или рода.

То је учинио код сваког уписаног војника погинулог, преживелог, рањеног или заробљеног од стране Аустроугара или Бугара. Такође, за оне који су умрли у заробљеништву означио је гробље на којем почивају. Многи војници остали су забележени само у рукопису, јер нису забележена места укопа, једино да је нестао негде на бројним бојиштима од Дунава и Саве, преко албанских гудура до бојишта на Солунском фронту.

Будући истраживачи породичног живота и родослова у овом рукопису наћи ће поуздане и прецизне податке о својим прецима и рођацима. Ови спискови војника и страдалника нису важни само за поједине породице. Имају шири значај својим садржајем о пореклу породица. Омогућавају истраживачима да прате кретање становништва у Средњем Ибру и Подкопаоничком крају, досељавање и одсељавање појединих родова и појединаца и чак домазетство. Приликом прикупљања података забележио је и коју славу славе појединци и родови.

Ови списи представљају мали лексикон „ко је ко“ у Средњем Ибру и Поткопаонику, о војној јединици у којој су регрути служили војску и били обучавани. Видимо да су њуди из овог краја највише били у Зајечару у славној Тимочкој дивизији, а било их је и у другим јединицама српске војске. Такође, у овим одредницама налазимо податке о заробљеницима који су били заробљени током бојева и логорисаним људима у Аустроугарској и Бугарској, у којим логорима су били и на чијим гробљима почивају, као и узрок њихове смрти. И овде је „архив у камену“ дао свој допринос истраживању и знамо да се логорисани појединци који се нису вратили, налазе у Илову, Јиндриховицама, Маутхаузену или Болдогасоњу и другим мање познатим.

Жарко Костић није заборавио одликоване војнике, а забележио је једну тужну и ружну појаву да потомци нису сачували одликовања својих јуначких предака. Неки су их изгубили, вероватно нису следили породичну традицију и нису стекли осећање вредности дела свог предка, други су их можда из истих разлога продали а неки су их сахранили са покојником који их је са поносом носио на грудима, уз мото они су их стекли, нека иду са њима, што је исто са ставом оних првих. Насупрот овој појави, а то је забележиоЖарко Костић, појединци су после Другог светског рата бацали одликовања из страха од нових власти да не би били појединачно и породично оптужени да су монархисти и контрареволуционари. Уништавали су чак и дипломе добијене уз одликовање. Ово се дешавало и у другим крајевима Србије а Жарко Костић има храбрости да ово запише и потпише и подсети на срамоту оних који су тако поступали.

Такође, аутор је забележио све расположиве податке до којих је дошао о јединицама и биткама, где је ко рањен или погинуо, ко је прешао Албанију и доспео на Солунски фронт. Ови подаци такође делом потичу из „архива у камену“.

Посебно морамо подвући податке о отпору окупатору 1916-1918. године, њиховим злочинима и жртвама злочина у Средњем Ибру и Подкопаонику, као и масовним погубљењима мушкараца и жена у Косовској Митровици. Аутор није заборавио ни помагаче у злочину окупатора, Арбанасе и муслимане српског језика, који су као „правоверни“ огорчени изгоном Турске са Балкана стално узнемиравали српско становништво.

Мотив за отпор био је осећај слободе чији дах су осетили у јесен и зиму 1912-1913. године до рата 1914, када су на позив државе Срби ступили у војску да бране оно што им је држава Србија донела и чему су дали свој допринос. Зато је Жарко Костић посветио пажњу најистакнутијем официру Средњег Ибра и Подкопаоника пуковнику Павлу Блажариђу.

Отпор су пружали сви изузев вољних сарадника окупатора који су ступили у његову жандармерију и терорисали српско становништво. Ту је приметна солидарност „политичких Турака“ муслимана Арбанаса и муслимана српског језика. Пружање отпора окупатору није било случајно. Није сва војска отишла у ратну неизвесност преко Албаније нити су дозволили да буду заробљени. Велики број војника остао је у близини својих кућа у разним деловима Србије и Хомољу, ужичком и велешком крају, Подкопаонику и Топлици где су стално узнемиравали окупаторе. Једини озбиљније организовани немири до Топличког устанка 1917. године били су у Сочаници у Средњем Ибру, што детаљно описује Жарко Костић закључно са спајањем два покрета и њиховог краја. Устанак је сурово угушен војним и полицијским снагама. Забележио је и судске пресуде окупатора као и њихово извршење колективним вешањем у Косовској Митровици или слањем на дугогодишње робије.

Расправом о овим догађајима уочи и за време устанка извукао је на светло дана хероје отпора поименично, који су користили стечена искуства пружања отпора освајачу, пре Балканског рата 1912. године преносили оружје, ратни материјал, били водичи комитама и на крају учествовали у устанку. Јасно се види да су за постизање циља, ослобођење Срба и обнове Србије користили личну снагу, лична материјална средства и имовину. Као што су пре протеривања Турске гледали пут Београда тако су и сада гледали према југу, ка Солунском фронту, одакле су им стигла упутства за рад, а истовремено су се бранили од окупатора и његових помагача „зла домаћега“, муслимана српског језика „политичких Турака“, који су чинили чудну отоманску симбиозу са другим „политичким Турцима“ Арбанасима, сада жандарима аустроугарског агресора.

Став Жарка Костића изнет у рукопису је одбрана вредности људских и националних Срба као народа. Одбрану је усмерио против политичке хипокризије и наметања заборава као и осталих последица Великог рата, неутврђен статус оних који су учествовали у ратовима и поднели терет рата и жртве. Гласно и јасно бранио је прошлост свог народа од заборава а тиме и визију будућности.

Велики рат је прекинуо обнову Србије на њеној исконској територији- Старој Србији, а потом послератним југословенством потиснуо. Последице су тешке, а најтежа је оптужба против Србије у Великом рату као империјалној сили која уопште није истинита. Какав је то империјализам и национални хегемонизам био види се по судбини појединаца рањених инвалида. Посебно да подвучемо да Србија као држава није узнемиравала нити протеривала „политичке Турке“ него им је пружила руку помирења после свега шта се дешавало мимо знања отоманских окупаторских власти и укључила их у свој државни систем.

Жарко Костић иде корак даље, иде у породице, наводи лична имена са именима очева и мајки и најближе родбине а при набрајању улоге породице помиње гусле и породичне славе, чак и свештенике, све оно што је успео да сазна и забележи.Овим поступком створио је и сабрао на једном месту изванредну антрополошку грађу.

Тек толико је довољно да оне који говоре о српском империјализму гледамо као друштвено-политичку трулеж који пред истином заћуте.Њихово ћутање не значи да неће даље клеветати Србе и Србију али ко ће им сада веровати у Средњем Ибру и Подкопаонику. Зато сматрамао да овај рукопис треба штампати као посебно издање који ће помоћи да се подигне самопоуздање Срба не само у завичају Средњег Ибра и Подкопаоника него и шире у Старој Србији.

Јован ПЕЈИН,
архивскисаветник,
директор Архива Србије, у пензији


| [Насловна] | [Наша издања] | [О нама] | [Контакт] |
Copyright © 2011 Агенција за издавачку делатност »Лестве«. Сва права задржана.