Гласило за национална, духовна и културна питања

Контакт

 

 
 

О ЈЕЛИЋЕВОМ СРБИЈАНСКОМ ВЕНЦУ

Милосав Јелић, СРБИЈАНСКИ ВЕНАЦ
Агенција за издавачку делатностЛЕСТВЕ”,
Косовска Митровица,
2019.

Србијански венац доживео је премијеру 1917. године на Крфу, друго издање 1919. у Београду, а коначно, с троделном композицијом (1. Шумадија/Србија, 2. Србијански венац, 3. Васкрсење) објављено је 1931. године, у Београду, код Геце Кона.

И наслов и спољна композиција и тема (српске иконе у српском пантеону) снажно подсећају на песникову жељу да створи дело које би било равно Вијенцу Његоше-вом, али као низу лирских медаљона о епским јунацима после Великог рата.

Семантички и етички, врло је значајна једна инверзија и зато што руши једну државну и државотворну логику: Шумадија је на првом месту, па Србија. Очигледно, песник тако остварује један нови учинак: Шумадија је створила Србију, значи да је Шумадија створила и Југославију. Појам Пијемонта тако призивамо у свест. Тако можемо разумети ову Јелићеву игру.

                Битнији је други утицај нашег песника.

                Овај Његошев је формалан.

                Суштински је Ракићев.

Реч је о косовским песмама и косовским порукама Милана Ракића, пре свега песме На Газиместану, и поруци те песме:

                Косовски јунаци, заслуга је ваша,
                Што последњи бесте у крвавој страви,
                Када труло царство оружја се маша,
                Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

 

И старо и младо на историјским поприштима, сваки српски војник и четник су свесно жртвовали свој живот за живот своје домовине и свога народа. Чак и деца, најмлађи војници српске војске знају шта је то свесна жртва, уживају у чињеници што се жртвују за народ и домовину. Непознато дете из 17. пука радује се својој жртви и тековинама која ће користити домовини:

                Сунце позно, невесело, жуто.
                Кукурузно поље увенуто,
               
Ашов звони самртнички круто.

                А донесе, доносе их редом,
               Младост прву загорчану једом,
               Оне старе с угашеним гледом.

Један ашов дубље да га звери планине Курјачице не понизе.

А сељак с најнижим војни чином, капларским?

Песник не може да мирно исприча баладу и хероику његову:

                                Беху данас ране на све стране.
                                Али рана каплара Живана
                                Поноснија од Кајмакчалана:
                                Виси рука на две грвне гране,
                                Виси рука мушки без јаука.

                                А говири Николић Живане:
                                «Је ли игде другара у пуку
                                Да откине моју десну руку,
                                Да митраљез први не престане?!»
                                . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
                                Просте ране, капларе Живане!

       

И леонински стих који има снагу емоционалног акцента, али и семантичке принове и народни израз којим се исказује дивљење  чини смисаоно богатство песме и открива њену једноставност као малу замку читаоцу.

Млади Сена Масаловић не слуша мајку него гине за општу мајку свих Србијанаца (Срба!):

                Дете Сена не оста у мајке...
                А кад свану на мучну мегдану
                И топ плану у јуначку дану,
                Хладан поглед блисну преко гајке,
                Захори се цика са Рудника.

                Ту, где име је снага саломљена,
                Ту почива Масаловић Сена.

Знамо од неких западњачких умника да је љубав јача од смрти али љубав према домовини (ако нас Запад не научи друкчијој норми) је јача и од љубави према девојци:

                Сетите се девојке са Цера,
                Кад прођете Косом од Иверка,
                Не берите бокора бисерка,
                Разастрите зеленкеде пера.

                Ту је једно срце од бисера.

Зашто гину песникови свеци, људи са иконе? Зато што је слобода највећа вредност у животу, духовна и стварносна:

                И кад мисли болних чудна смеса
               
Прште тешко у час нерасудник,
               
Онда Душан висок као Рудник
               
Кроз сред срца врело зрно скреса.

                Ноћ се спушта Србија издише.
               
На Косову један божур више.

Сад, чујте и ово. Стојан Коруба неће прекршити етичке норме српске ни по цену губитка своје породице, и уже и шире:

                ,,Познајеш ли кога из одбора?“–
                ,,Не познавам“. – Стоји жене врисак.
                Горе деца уз страхотан писак
                И рујаве врхови у гора.
                А од огња, пламена и жара
                Блистала је сва Србија Стара.

Песник Јелић спонтано користи и интертекстуалност, и семантику и функционалност цитата тако да строфа од пет стихова делује ,,разбијено“, али и утиче на читаоца:

                Из времена борбе исполинске
                И српскога страшног искушења
                Стоји хумка код цркве стублинске
                Као сведок за сва покољења:

                ,,Преко гробља дошли су до робља“.

Јелић поруке шаље преко слика које могу бити и ликовне и слушне, музичке:

                И сада када нови плану дани,
                Зора плава затресе увојке,
                С Теразија прошамћу девојке,

                ,,Мртав Зоран још Београд брани“.

Јелић је учен песник. Њему није непозната песничка вештина, то јест уметничка форма. И то показује на начин који није незанимљив: разбија задњу строфу, најчешће због емоционалног акцента, због драматизовања, лирске драме.

Србијански венац почиње песмом Војвода Вук. Вук је високи официр српске војске и врховни четник.

Четници су служили војсци у случају када војска није могла да савлада непријатеља. Такав је случај у селу Груништу када војска није могла да разбије бугарску одбрану. Вук и његов пук су успели да савладају непријатеље, али је Вук погинуо. О томе како је реаговала Врховна команда и краљ и регент, као и војска испричане су многобројне приче. Једно је истина. Србија је разбила Бугаре, али су сви плакали за великим Војводом. Зато ћу о четницима нешто рећи на крају књиге.

Не само велики Вук него и четници су посебна прича, посебна луча у српској епопеји с почетка претходног века.

Песма коју поменусмо на неки начин је парадигма за уметничку структуру Јелићевих патриотских балада и апотеоза.

Уводна строфа је на неки начин нешто измењена словенска антитеза:

                Зашто гавран загракта и прхну
                Поврх виса код села Груништа?
                – Биће крви, биће разбојишта,
                Јер се спусти по Камену Црну
                Страшна рука у Војводе Вука.

                Следећа квинта је епска слика рата:

                Ту настаде врисак од пушака,
                Ту полеже четник до четника,
                Ту тисућа паде насилника,
                Ту погибе јунак до јунака
                Силног пука у Војводе Вука.

                У следећој строфи он ће користити познату слику из Косовског циклуса:

                Три јуриша биће и одбиће,
                Кад четврти бити започеће,
                Кад бомбама душмана разнеће,
                Кад соколи каме повадиће…
                Клону рука у Војводе Вука.

                Песник користи лексику да субјективизује епску слику, да каже да је он творац слике и посматрач догађаја на слици: ,,душман“, ,,соколи“.

                Задња строфа је израз песниковог не само очаја због великог српског губитка него и израз песникове жеље да каже да су непријатељи у предности када више нема таквог затре у нашој војсци, као што је Војвода:

                Весели се, Бугаријо љута,
                Нема више онога јунака,
                Ни његоца шлема, ни миздрака…
                Спасена си по стотину пута
                Силних мука у Војводе Вука.

                И цела збирка–циклус завршава се баладом о Војводи Петку, на ,,галичком“ наречју, који је до 1941. био српски, а од ‘45. македонски језик:

 

                                Вено, кад ходи на вода
                У Кршни гори ломните
                Виде ли Петко војвода,
                Пружи л` му студни стомните:
                Долго је чета водио?
                                                Вено, Венућо,
                                                   
Душо,
                                               
За слобода је ходио!

               
Стојане, море, стопане,
                На Страцин гора не хода
                Со студни стомни по вода:
                Многи су раке копане
                За таја пуста слобода…
                                                Стојо, Стојане
,
                                                     Лане,
                                                Мртав је Петко војвода!

Оваквих ,,галичких“ песама има неколико у овом циклусу.

Косовску етику и поетику није Јелић могао да избегне:

                Душа ми је од Косова стара,
               
Тешко срце у горскога вука,
               
Командант сам Гвозденога пука
               
Не бојим се цара ни ћесара,
               
Душа ми је од Косова стара.

                                (Миливоје Стевановић)

                Та косовска душа је и античка, и софокловска, од такве митске и архетипске материје изграђена је и позната песма ,,Кујунџића мајка“. Мајку чувеног четника из Големе Оче поред Ораховца привели су лешу сина Лазара да га идентификује (По овом мотиву је и Иво Војновић написао Лазарево васкрсење!):

                Диже мајка руке обадвије,
                Па прозбори: ,,То крв моја није!”

                              (Кујунџића мајка)

                Тако је постала небеско биће. Она је родила метохијског и српског Христа. и овим поступком постала је становница неба: Светица из Големе Оче!

                А кад глену увенула стара:
                Небесима звездица до звезде,
                Криз сазвежђе златна кола језде,
                Па стадоше врх висока Шара:
                У колима беше најстарија
                Светитељка Огњена Марија,
                Што небеске вратнице отвара...

                                  (Кујунџића мајка)

 

Мајка Кујунџићка постала је светица. Јованка Кујунџић из Големе Оче!

Ипак, Јелић није хтео да направи неку србијанску варијанту Његошевог Вијенца.

То се може приметити нарочито у средишњем делу књиге, јер се једна историјско – епска материја претвара у лирске иконе песникове. Рецимо, Војвода Вук (Поповић) претвара у личну Јелићеву икону, лирску апотеозу његове смрти и последица његовог нестанка.

Дакле, реч је о подједнаком важењу и лирске и епске компоненте, иако лирско има превагу.

У завршној песми Венца Јелићевог војводина је порука, песнички субјект који зна да је војвода погинуо то саопштава на начин који не може да не буде лирски, који је жал блиске особе која жали за погинулим човеком. Зато у све три песме ,,Васкрсења“ преовлађује нека врста баладичне епопеје, која често измакне у реторику. А реторика у поезији мора да је функционална, сразмерна, да не заузме положаје ни епике ни драмске тензије. У овој деоници то се, међутим, није десило.

А највише зато што Јелић и није имао такву намеру.

Миладин РАСПОПОВИЋ


| [Насловна] | [Наша издања] | [О нама] | [Контакт] |
Copyright © 2011 Агенција за издавачку делатност »Лестве«. Сва права задржана.