Гласило за национална, духовна и културна питања

Контакт

 

 
 

ЛИРСКИ ЦВЕТОВИ НА БУЊИШТУ

 Сандра Илић, ВИДУ РЕЧ,
Агенција за издавачку делатностЛЕСТВЕ”,
Косовска Митровица,
2015.

У поезији Сандре Илић јасно се оцртава неколико лирских кругова. На самом почетку налазе се рани радови које карактерише топао, интимистички интониран, донекле наивно исказан женско-лирски сензибилитет у коме се огледа утицај поезије Десанке Максимовић. Он се, рецимо, очитава у стиховима песме „Инубис“: „Меки загрљаји душу женску / утопле. / Нежни додиру је осмељују да чврсто верује, и / да сања“, у једноставности и свежини израз младе песникање која је у поезију ушла отворено и искрено. Овај циклус обележава превасходно лична усмереност и упућивање на задовољство „малим стварима“ у животу, као у песми „Врапчева соната“ у којој Илићева каже: „Сакупићу мрвице захвално и / ћутаћу“.

Поједине песме доносе извесну сведеност и језгровитост у изразу карактеристичну за хаику поезију као у „Шафрану“ или у „Часовнику“ где Илићева пева: „Увек је све. / Бити и нестати“. У овим, као и у другим песмема, издвајају се поједини упечатљиви стихови, где је у „Свакодневици“ поздрав „крик поздрава“, а у „малој бледуњавој соби“ „Госптопримства“ налази се „двосед са раширеним рукама“.

У познијим песмама долази до успелих смисаоних усложњавања као у „Кодовима“ када песникиња каже како „Оштром обраћању / неверица неразумевањем / верује неизреченом“. Наведени стихови упућују и на јасан развој Илићеве у трагању за аутентичним поетским изразом. Овај круг песама карактерише и искорак из сфере интимисти- чког и исказивање ангажованог и освешћеног става према стварности у којој живи и ствара као у „Полисемији“ где се наводи: „Покров довршен. / Одана почаст / заблуди“.

Поједине песме доносе и опоре, наизглед оксиморонске стихове, па се тако може пожелети и „Више среће у погрому“. Ове песме имају своје корене и смисаоно се сублимишу у ранијим песникињим стиховима који такође садрже извесни силогизам „Гледам у своје руке и видим опстанак. / Гледам у своје ноге и видим бег“ из песме „Бивствовање“.

Напослетку, ту су и песме, у којима је,    на истој поетској линији, присутна ванредно разбокорена лексичка игра, у којима се преплиће ритмика и мелодија побрајаних речима са њиховим значењским импликаци- јама, а то су „Репробација“, „Саждити“ или „Полиптих сампана“ где се каже: „Ликује лијаћ / маркира / глорију маскира / бат потеже огњем / и силом укршта / мачи“. Оне, за разлику од оних раних, делују прилично херметично и ауторски зрело.

Узимајући наведено у обзир, јасно је како је Сандра Илић песникиња која се изузетно брзо развија и изграђује оригиналан лирски глас који не само да завређује истакнуто место на књижевној сцени Косова и Метохије, где је одавно већ мало свежих и уверљивих поетских новина, већ и у српској књижевности у целини.

Предраг Радоњић

 


И БОГ БЕШЕ РЕЧ

Деценију поетског  стваралаштва песникиње Сандре Илић, крунисаће прва збирка песама насловљена симболички „Виду реч“.

Одабир назива збирке није случајан. Наслеђени идентитет песникиње услед геополитичке позорнице на којој се преплићу историјска збиља и народни обичаји, где се косовски мит, као генетски запис развијао упоредо са паганским култовима старог словенског божанства Вида, који је сматран „Богом над боговима“, створили су идеално тле за лирско посвећење истом. Но, песникиња не прецизира да ли, у плејади бројних полемика око Вида (уско везаних за објашњења око појављивања код нас светог Вида, светог Вита, Свентовит, Vitus, чак и код неких аутора довођење у везу са Перуном) нагиње ка етнолошким тумачењима нпр. проф. др Весне Марјановић. У Јеванђељу по Јовану 1:1 стоји: „У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч.“ Уколико се кореспондирају Вид, као пагански бог, и хришћански Бог, долази до једне нове и необичне синонимије, па би збирка свакако представљала обраћање апсолуту. Но, и ту се отвара полемика. Уколико се у ту полемику укључи    „ровачки евангелиста“ Матија Бећковић, који растањује „у  почетку беше реч“ и истиче да се језик служи песником, а не песник језиком, онда је неминовност да су закони језика јачи од сила живота. Или је поезија, како каже Мартин Хајдегер „установљавање бића путем речи“ те би, у том смислу, могли тумачити и саму срж песничког стваралаштва Сандре Илић, као својеврстан напор тражења себе под окриљем апсолута.

(…)

На самом крају збирке, као затварање круга, налази се песма „Vitus“,  својеврсни вид кратке химне Виду и речи, где песникиња последњим стихом истиче да „појање Виду је ћутање“. Но, ћутање Сандра Илић, иако њена „ћутња једначи тишину мисли“  пева, онако како је то певала и Миљковићева празнина.

Синтезом архаичног, митског и модерног, давнашње музикалности и „старе и нове“ речи, повезане у магично коло кроз који струји ритам целине, добија се свевременост поетске речи песникиње која ће бити њен печат српској поезији XXI века.

 Милосава Ђукић Булатовић  


| [Насловна] | [Наша издања] | [О нама] | [Контакт] |
Copyright © 2011 Агенција за издавачку делатност »Лестве«. Сва права задржана.