Гласило за национална, духовна и културна питања

Контакт

 

 
 

ЛЕКОВИТИ ЛИРСКИ ОТРОВ

 Милоје Дончић, ЗВЕЗДОСЛЕП,
Агенција за издавачку делатностЛЕСТВЕ”,
Косовска Митровица,
2012.

Српска поезија у овом тренутку-ако би се критичарима који се њоме (не) баве веровало на реч коју они иначе немају јер ни сами не желе да је имају, пошто она обавезује-налик је на уседелицу или-још боље-на бабу у инвалидским колицима. Пуна је лакокрилог лептиријања, мирисног собоцветања, увелог срцедамарања. Потребан јој је претрес и протрес. Милоје Дончић управо то чини. Што више покушавају да га ућуткају и умире, он је све гласнији и песнички разигранији. Његове песме прави су шамари. Не футуристички, већ прави. Када се оне читају, образи бриде, срце прескаче, руке се саме у песницу стискају. Српска поезија ужелела се, усред чудне и чулне јаловине у коју и звани и незвани желе да је увуку, праве, мушке, опоре, горке, одистинске поезије. И раније Дончићеве књиге, и Звездослеп (он и више него оне које су му претходиле), нуде управо то. Ако има у овој књизи стиховних неравнина, ако слике зашкрипе, ако ускачу једна у другу, ако се песме као под гиљотином крате, ако се изненада пропињу, ако изненадно мењају ритам, ако обесвећују све, ако не аплаудирају ничем, ако су толико грке да од њих трну читаочеви зуби, ако боле, ако вређају, ако уједају, ако нокаутирају-песник је то и хтео. Он није желео умивене стихове који ће се лагано прошетати равним и углачаним (боље: излизаним) стазама лажног перивоја. Њега не интересују песничка Потемкинова села. Он има свој лирски разград. Коме је у њему тесно, није нешто што би песника могло да забрине. У поезији се не мора само уживати. Времена су таква да је песмоуживање једно од могућих бекстава из света у којем, једино, јесмо. Коме је до бежања - нека бежи. Они који су на бег спремни, и онако у песме не завирују. Милоје Дончић је до грла у својој песми. Он сам је она сама. Њега без оваквих песама нема. Ако поезија не може, а не може, променити читаоца, зашто би се песник мењао зарад читаоца. Песник није змија да непрестано свлачи кошуљицу. Он јесте змија по лирском отрову који у себи носи. Ако су Дончићеве песме отровне, од њиховог отрова може се справити лек. Треба само хтети, и умети. Ко не уме, ко не сме, њему и није до песме. Прави песници нису они који спевавају песме. Њих песма пева...

Душан СТОЈКОВИЋ


| [Насловна] | [Наша издања] | [О нама] | [Контакт] |
Copyright © 2011 Агенција за издавачку делатност »Лестве«. Сва права задржана.