Гласило за национална, духовна и културна питања

Контакт

 
 

Сећање: ПЕРА СТЕФАНОВИћ (Приштина,1927-Обреновац, 2013.

НЕЗАБОРАВНИЦИ КОСОВА

 

О ЉУДИМА НАЛИК ХРАСТОВИМА

 УГАСИЛА СЕ НАЈСЈАЈНИЈА

ЗВЕЗДА НАД ПРИШТИНОМ

Ожалошћена породицо Стефановић, родбино и пријатељи Пере Стефановића, Издвојила ме братија из Друштва књижевника Косова и Метохије да се у њихово и своје име опростим од нашег Пере Стефановића који је својим делом и личношћу један од најугледнијих чланова овог друштва.

Моје кратко слово о лику и делу Пере Стефановића, срочено и примерено тренутку, неће ни изблиза моћи да осветли богатство једне биографије какву краси животни пут Пере Стефановића, а посебно књижевни опус овог нашег изузетног књижевног ствараоца, чија сам многа дела имао привилегију и велико задовољство да потпишем као издавач, уредник или рецензент. Једна светла биографија и богато разуђено дело су само назнаке лика и дела нашег и вашег Пере Стефановића.  


Пера Стефановић  
 

Овде на путу ка вечном станишту Пере Стефановића морамо се присетити његове често изговаране реченице: „ У Обреновцу ја не живим-само тугујем“; реченице која у себи ни у назнакама не садржи замерке или примедбе на лош пријем у новој средини, већ носталгију за завичајем у којем је остало све најдраже и који не може да надомести никаква нова средина ни богатство. Изгнаничке ране су дубоке и отворене самим изгоном, јер су све везе завичајне физички прекинуте изгнанством из дома. За тебе је, Перо, мирис дома „ твој крвоток, сокови мишића, срж костију“. Која средина може да надомести миомирисе роднога дома који никада не ишчезавају-питаш се ти у роману „Мирис дома“ и одговараш да је твој  завичај Приштина која је „твој Јерусалим! Грмија-твој Сион, родна Варош-мала Гестиманија, Видовданска Via Dolorosa, твоја, Galvaria, Голгота.

Целога живота хранио те је завет предака који  ти, као реткима усадише у срце и душу дубоко Приштину, са којом си срастао и која је симбиотичком везом постала твој симбол и велика љубав којој ћеш посветити и многа своја дела у којима је исказана несебична љубав према овом граду, старој чаршији, њеним људима и једном непоновљивом свету, обичајима, језику, моралним вредностима; истргао си из заборава шаролик, богати приштевски варошки свет и њихов живот.

Али време ти је наметнуло нове и опорије теме и прекинуло твоје прозно ткање о свиленим нитима, Баба Нуру, приштевским амалима, Диван Јолу, животу у махали, људима чисте душе, као што је твоја остала до краја живота, људима са дна лествице-поштеним, великодушним.    

Трагедија која је задесила Србе на Косову и Метохији те је приморала да се попут правих књижевних стваралаца ухватиш у коштац са великом темом српског страдалништва на овим просторима и шире и посветиш јој два изузетна романа „Ех, Приштино моја“(2002) и „Мирис дома“ (2007) у којима одгонеташ исконску драму Срба на овим просторима и сведочиш о догађајима и актерима који су ти отели завичај, гасили ведрину српском човеку о животу на Косову и Метохији, сламали вољу за останком и опстанком; страница иза којих остаје густо литерарно ткање о српском страдалништву.

Остао си у Приштини, да попут преосталих Срба поделиш судбину са онима којима је живот испреметан, поцепан, растрган и који са неизвесношћу осуђеника на смрт осуђеног чекају са страхом и стрепњом  сутрашњи дан, питајући се да ли је то сан или јава? Јер је насиље бивало све отвореније, дрскије, крвавије. А све пред заштитом „мира и правде“ светских моћника и „великих демократа“. Свакодневно си гледао недела над твојим народом са терасе стана у Видовданској, гледао и слушао о паљевинама српских села, убијањима, киднаповањима и силовањима својих сународника. Гледао Приштину и Косово и Метохију у црнилу; како притичу реке црних људи и жена у црном, како улице постају црне: „Горе јата чавки, гавранова и гачака, доле народ у црном“-како ти записа и подвуче.

Увидео је визионарски Пера Стефановић трагедију која ће задесити српски народ на Косову и Метохији, јер се губи тачка ослонца; цивилизацијски темељи српства су угрожени, уништени. Све је наопачке у његовој Приштини и на Косову и Метохији. Тешко је живети без ваздуха, где сунце не сија-подвлачи Пера Стефановић и где су  човеку затрти и затрављени путеви и где је, идејом и вољом светских моћника, све запретено у неразмрсив чвор. Порушени манастири, споменици културе, промењена имена градова, улица; само је неколико манастира остало, који светле као и кроз векове и пркосе времену и љутом непријатељу, албанизацији и сваком злу. Они су наше тапије које указују на значај ових простора у српству и потхрањују наду генерацијама да се ово мора сачувати и бранити.

Био си суочен са свим тим невољама и недаћама материјалне и сваке друге природе, али те то није могло поколебати да останеш и браниш свој праг, јер си живео од унутрашњег богатства сопствене уметничке душе коју ти нико није могао одузети и која те хранила и одржавала. Али је стаза постајала све дужа, трновитија, патње све болније. Твоја Видовданска је оскрнављена, запогањена, изгубила арому и постала трајно непријатна и непријатељска за тебе и Србе; гњече је и газе гусенице и туђи, непознати људи. Уверила те је последња шетња Видовданском, која је постала „Нона Терезе“, када се закржљало дериште од 12-так година, препознавши у теби Србина, закрвављених очију и изобличеног лика устремило на старца, најпре псовкама, а потом песницама „које једва да досежу до кука и слабине и ударцима ногом изгаженим ципелама, зада ти још болније ударце да те из твоје улице и града протера. А све пред наоружаним Италијанима, Британцима, Немцима, Грцима, Французима и пред неколико хиљада грађана који немо посматрају. То је кулминација твог „хода по мукама“ не само због болова и удараца но због бола у души и мржње коју си видео, осетио на лицу тог дечака. Ниси могао да поднесеш понижење и помириш са на живот човека без достојанства и његов живот оборене главе. Твој слободарски дух се није могао помирити са статусом „робља заробљеног“.

Твој бол је дубок због толике несреће која је задесила твој народ, због времена које је било највише тамница Срба; тамница којој си се опирао, дубоко преживљавајући положај сопствене и српске немоћи да се то измени. Зато си исписао странице које су својом истином и литерарним дометима глас вапаја, али и отпора томе стању и злу. Твоје књиге сведоче о трагици, али и хране успомене и подсећају на дивне тренутке свадбарских и славских обичаја које симболише кита босиљка, кумовске здравице која се од прастарина у бисагама доноси: „погача као дукат жута у црепуљи испечена ивицама филџана ишарана и у канавец увијена“ са неизоставним даром „пешкир и шише домаћег и накиселог вина и китом сасушеног босиљка везаним црвеним вуненим концем“-речи твоје које одзвањају меланхоличном лепотом која оплемењује душу, одмара.

Поштовани и драги ми Перо,

Твој лик ће најбоље осветлити странице твојих књига у којима је снажно изражена трагична стварност и заточеништво српског народа на Косову и Метохији, који је и данас скоро у колективном затвору, где се најдубље осећа смисао речи слобода, где је живот побегао од своје суштине, устукнуо пред замкама из „богатог“ арсенала мучења и злостављања Срба, који су попут многих генерација били поколења за трошак. Свој литерарни и људски дуг си обавио драги наш  Перо. Ниси само бележио и нотирао свеколике неподопштине и зла које су задесиле твој народ. Упркос тешком бремену и поодмаклим годинама уливао си наду за опстанком на нашем Косову и Метохији и вером у повратак. Твоја реченица „ протерани само телом одлазе” то потврђује. А подупиру је косовски заточеници који упркос свему опстајавају на Косову и у Метохији. Твоја начела не руше све мостове и наде у повратак, јер наду црпиш у осећају одговорности за очување ових значајних простора за српску државу.

И сасвим на крају моје најдубље поштовање твојој личности и књиженом делу, за које сам уверен да ће бити значајно у тумачењу и решавању косовског чвора. Красиле су те људске врлине ретких: скромност и поштење, бескрајна духовна радозналост и луцидност, жеђ за истином и правдом. Остао ти је недосањан сан о слободном Косову и Метохији, али си свој дуг вишеструко одужио. Твојим физичким одласком и пресељењем у праведнији свет одлазиш спокојан. Остаје велика празнина у породици коју си неизмерно волео и којој си све подредио, али остаје трајно поносна на тебе. Прекраћена је брига о њима, посебно дедина недовршена прича и брига унукамама. Празнина за тобом зјапи у срцима бројне родбине, многих пријатеља и Приштеваца, јер си ти био и остао симбол лепоте и богатства једнога града.  Живот те даривао згуснутим и турбулентним временом и догађајима да осетиш суштну свих искушења. И међу ствараоцима издвајао си се критичким односом који је био непомирљив са онима који су се одрекли светле српске традиције, које није ни дотакла, а камоли да је кроз њихово тело прострујала тајна косовске коби и које библијско страдање српског народа није нашло место у њиховом стваралаштву. Остао си доследан,усправан, бескомпромисан и узор наш. Почивај у миру, драги наш Перо, и нека ти је вечна слава и хвала.  

Јордан РИСТИЋ

(Изговорено на сахрани Пере Стефановића,
у Обреновцу, јануара 2014.)


| [Насловна] | [Наша издања] | [О нама] | [Контакт] |
Copyright © 2011 Агенција за издавачку делатност »Лестве«. Сва права задржана.